Dugo vremena sam razmišljala da li ću ikada napisati nešto na ovu temu? Lomila sam se oko moralnih načela, profesionalizma i ko zna više čega, ali smatrala sam da ipak treba da sačuvam neke stvari zapisane samo u dnevniku koji čuvam daleko od radoznalih lica.
S jedne strane obrasci “profesionalizma” koje su nas naučili stariji, a s druge strane društvena korist teme, a davno sam od žene koja je moj profesionalni uzor čula kako svaku takvu informaciju trebam objaviti. To je razlog zbog čega pišem o mobingu i govorim kako mladi prolaze kada za nadređene dobiju ljude bez profesionalnog znanja, a uz to maksimalno egoistične do granice s psihičkim poremećajem.
Kada sam tek došla na svoje prošlo radno mjesto kao radnica sa iskustvom u prilično ozbiljnim rubrikama, tretirana sam kao neko klinče koje je tu došlo da uči. Ok, možda tako treba! Istini za volju tako sam i plaćana. Mjesec po mjesec nešto se popravi, pa sve uprska u jednom danu i tako u krug.
Iz informative me prebace među voditeljice, pa i to prihvatim, uđem u rutinu, ušutim se bez nekih velikih ambicija. Tokom vremena slušam “savjete” kako ipak ne trebam imati svoje mišljenje, kako je bijelo zapravo crno, kako stariji uvijek imaju pravo (a pojma o pravu nemaju) i kako sam mnogo, mnogo loša. A znala sam ni da to nije tačno. Potvrđivala su mi to i velika imena moje struke, samo trebalo je da se probudim i maknem onaj grč iz želuca.
Da, ja sam ona mala klinkica od 48 kilograma koja je satima nosila kameru, a plaćana najmanje u čitavoj firmi. Išla sam i na teren kad god bi neko rekao, a opet to niko vidio nije. Uvijek sam imala mnogo manju platu od ljudi koji po opisu posla i ne idu na teren. Istini za volju i njima sam koleginica bila, kad god je trebalo.
Nisam se osjećala niti sretnom, niti ispunjenom u kolektivu gdje sam bila manje vrijedna od svih drugih. Kad bih razgovarala s kolegama koji su stariji od mene, nije im taj osjećaj bio nešto bolji od moga, ali navikli su.
Kada sam mjesecima plakala svako jutro u studiju jer u radiju to niko i ne vidi, a osjetiti neće, nekad kasno sam shvatila da neki ljudi uživaju dok ponižavaju druge.
Zaboravila sam da imam biografiju na kojoj bi mi pozavidjele i starije, ozbiljnije kolege. U ekonomskom smislu nikada ništa se nije popravilo, čak pogoršalo.
Jednog februara sam nazvala roditelje da im kažem kako sam za mjesec dana dobila stotinu konvertibilnih maraka. Nikada se jadnije osjećala nisam, a opet sam bila paralizirana išta preduzeti, otići konačno. Naredni 250 i tako sve do ugovora sa Zavodom za zapošljavanje Tuzlanskog kantona.
Kada god bih upala u “krizu” psihičku, išla bih u kancelariju direktora i urednika da pitam za neki prilog, priču, šta god! Bile su to sjajne ideje, koje nisu prošle.
Inače i moje kolege su imale sjajne ideje koje nisu prolazile jer čovjek bez dana obrazovanja iz medija smatra da oni ipak nisu kompetentni da mu nešto predlože.
“Nije to tako”, rečenica koju ćete čuti kad god imate neko pitanje.
Putovala sam, nisam spavala, odrađivala ogromne priče i još uvijek bila najmanje plaćena jer nemam porodicu, šta će meni. Nije bila razlika u sitnici, nego u većim sumama. Nije stvar više ekonomije, nego poštovanja i zasluga.
Dolazim kod mnogo dobrog prijatelja i nekadašnjeg direktora jedne televizije koji kaže: “Pa nekad se od tebe mnogo očekivalo, a onda si nestala.” O da, znam koliko me voli i kako ima pravo. Tad sam sebi obećala da odlazim i budim se iz rutine. Shvatila sam da je dolazak u Sapnu bio najveća greška koju sam napravila i koja me koštala svega što sam progutala u prethodnim godinama. A bilo je mnogo toga.
Počela sam predavati na konkurse svoje papire i već prvi je pozitivnog odgovora. O, jeee! Uskoro se gledamo na novoj tv stanici, ali neka ostane mala tajna do septembra i nove sezone.
Odlučila sam s koleginicom provesti istraživanje na temu mobinga prema mladima, rezultati su bili poražavajući. Odnos prema mladim kolegama je više nego ogledalo društva, psihološkog stanja ljudi koji rade ono za šta nisu kvalificirani i straha da im neko, nekada ne oduzme “titulu”.
Kada je moj ugovor sa prethodnom medijskom kućom istekao niko se slobodnije osjećao nije i s više zadovoljstva krenuo u potpunu neizvjesnost.
I da, nikada nisam bila dovoljno dobra jer uopšte nije bitan kvalitet, o tome su ipak govorili stručni ljudi, bilo je bitno da nečiji ego bude zadovoljen ponižavanjem drugih ljudi, psihička kriza pokrivena ismijavanjem tuđeg zdravstvenog kartona (i to možete doživjeti), ali i rečenicu kada tražite slobodan dan za ljekarski pregled od koga vam zavisi kvalitet ostatka života: “Tebi je sve preče od posla.”
Znam da bih mogla ovako u nedogled, ali neću. Hoću da vam kažem da su najgori oni “tihi”, čiji ton nećete čuti, oni koji se boje gladi, dok će vas gladnima rado ostaviti, najgori su oni koji “sve znaju”.
I mnogi će reći uopšte nije profesionalno pričati o poniženjima, ekonomskim i profesionalnim, ali JESTE! Treba o tome govoriti i pisati sve dok ima jedan radnik ili radnica koji će slomljeni ući u ljekarsku ordinaciju bez da znaju konkretan razlog dolaska, ali znaju treba im nešto, treba im čašica razgovora valjda ili da im samo neko kaže kako će sve biti u najbolje redu.
Sve dok postoji jedna koleginica koja će reći kako je njeno prethodno radno mjesto najgore životno iskustvo. Danas se radnici ne čuju zbog straha od otkaza, odbijanja od plate ili stigmatizacije na poslu. Ništa vam se gore ne može desiti od činjenice da počnu vrištati vitalni organi umjesto vas.
