- partner sajta -

“Možeš ti to.” 

“Snaći ćeš se, ne brinem ja za tebe.”

“De idi, treba mi, možeš li (u prevodu možeš)…”

Tako godinama, mjesecima sve uz salve pogrdnih epiteta koje sam na svoj račun slušala od ljudi kojima su ambicije mnogo veće od mogućnosti, koji ni roditeljsku dužnost nisu ispunili, a o onoj društvenoj nema ni pomena.

“Ti si uvijek tako pozitivna. Kako možeš? Plačeš li ikad?”

“Mene ovo ne dotiče. To su obične seoske varalice.”

“Nije problem sad ću da zovem, završavamo to….”

Nižu se dani i osim potrebe da se ne družim, da vrištim u jastuk, ne spavam, nije bilo tegoba. Nisam ni mislila o svemu što sam prolazila. Znala sam da imam posla s nasilnicima, pa mi je svaka njihova reakcija bila očekivana.

A onda BUM! KOŠMAR OD JUTRA!

Vrtoglavica, gubitak daha i potreba za vrištanjem. “Nije mi ništa, pustite me. Ne želim Lexaurine.” A sve je bilo, slomila se svaka koščica, duša raspukla, dok su vitalni organi govorili da me dosta više.

Dežurna doktorica je znala da sam dobila prvi ozbiljan napad panike. Znala je šta prolazim, pa joj nije bilo moje stanje neočekivano. Svi su znali, samo sam ja bila odlično, na granici ludila i hrabrosti dosljedna pozivu koji sam odabrala i obećanjem koje sam davno dala kako ću biti zaštita za svako dijete, svaku osobu kojoj je osporeno pravo. Jebe mi se za šlihtare koje su sebe uhljebile, pa sad o drugima šute.

Ponekad ne znam jesam li novinarka ili socijalna radnica, ispreplitano je toliko u meni potreba da sam tu, da se nađem, da vrisnem kad treba, da slušam, plačem i pružim ruku.

Stojim. Držim sama sebe za ruku jer ljude ne želim vidjeti. Ne želim čuti ono:”Možeš li…?”

AMAN, NE MOGU. Dovoljno sam odustajala od odmora, svojih želja, bila psihoterapeut, socijalna radnica, domaćica, šta god zatreba na usluzi. Dovoljno sam ignorisala sebe da bi koračala za zvukom tuđih potreba. Imam i svoje, treba i meni pravih prijatelja, adresa na kojoj ću se žaliti, neko hrabriji i snažniji od mene.

Dovoljno sam “luda” za sebe i selo, ali to ne znači da sam “superwomen” koja ima čarobni štabić da svačiju muku zaliječi. Svako je uzeo dio sebe od mene i otišao, ja ne uzimam ničiji dio, krpam svačije muke i tako živim. Zašto?

Ne, ne mogu. Nisam jaka. Imam strahove kao i svi za ljude koje volim. Plačem kao i svi, mnogo više vjerovatno. Mnogo toga su mi oduzeli oni kojima se vi “ulizujete” dok meni prijatelje glumite. Vi niste prijatelji ni sebi, a ni meni.

Nema potrebe žrtvovati se ni zbog čega, osim zbog sebe. Neka vam kažu da ste sebični, budite! To je tako pametno. Sebični prolaze savršeno, ali pod uslovom da nisu satkani od emotivnih raspada pa da i najsitniji detalj ispituju kroz svoju savjest.

Ja ću se zaroviti u svoje knjige, otići u neku drugu dimenziju, voljeti životinje i žute listove, vratiti sebe, sebi. Bilo je dosta umiranja za sve, osim za sebe.

Komentari

komentar

- SRCE ZA DJECU -