Razlika u godinama između partnera oduvek se posmatrala kao neka vrsta psihološkog kvara. Kao da ljubav, kad pređe dozvoljeni raspon godina, odmah mora da ima dijagnozu. Ako žena bira starijeg muškarca kažu, fali joj otac. Ako muškarac bira stariju ženu , očigledno mu nedostaje majka.
U toj jednostavnoj, gotovo lenjoj logici, svaka veza sa razlikom u godinama prestaje da bude odnos dvoje ljudi i postaje simptom nečijeg detinjstva. Naravno, te pretpostavke najčešće izrastaju iz onih odnosa u kojima se partneri zaista ne sretnu kao ravnopravni. U takvim pričama starija žena postaje figura koja vodi, objašnjava, uređuje život i popunjava praznine koje je neko poneo iz kuće. Ona postaje strpljivija, stabilnija, razumnija. Ukratko, sve ono što majka u idealnom obliku treba da bude. On, s druge strane, ostaje u ulozi nekoga ko traži sigurnost, potvrdu i zaštitu, a ne partnerstvo.
Kada veza liči na produženo detinjstvo jednog od partnera, ljudi odmah pronađu objašnjenje: nije to ljubav, to je samo potraga za roditeljem. I onda svaka sledeća priča u kojoj je žena starija automatski ulazi u istu fioku, bez mnogo razmišljanja. Tako se godinama održava ideja da je razlika u godinama uvek znak nekog nedostatka, neke pukotine iz prošlosti koja pokušava da se zakrpi kroz ljubav. A posebno kada je žena starija, ta priča dobija dodatnu dozu sumnje kao da tu mora postojati neka skrivena psihološka potreba, jer drugačije ne može da se objasni.
Starije žene su, pre svega, svesne sebe. Do tog stadijuma se ne dolazi preko noći, nego kroz godine života u kojima su morale da razumeju sopstvene emocije, svoje granice i svoje želje. One su emotivno stabilnije, manje sklone afektima, a mnogo više vođene intuicijom. Ne reaguju impulsivno na svaku sitnicu, ne prave dramu od svake nesigurnosti, jer su već naučile da prepoznaju šta je važno, a šta je prolazno. Sa njima je komunikacija jednostavnija i jasnija. Ne očekuju da muškarac čita misli, ne kažnjavaju ga tišinom, niti igraju igre nagađanja. Ono što žele umeju da kažu. Ono što osećaju umeju da objasne.
Za muškarca je to ogromno olakšanje, naročito u poređenju sa njegovim vršnjakinjama koje često još uvek traže potvrdu, ispituju sopstvene nesigurnosti ili tek pokušavaju da razumeju šta zapravo žele. Pored toga, starije žene su slobodnije u sopstvenom telu. Ne plaše se odbijanja, ne stide se želje i ne očekuju da neko drugi otkrije njihove potrebe. Znaju šta ih pokreće, znaju kako da o tome govore i, što je još važnije, znaju kako da u tome uživaju. Ta vrsta sigurnosti i otvorenosti stvara prostor u kojem i muškarac može da bude opušteniji, bez pritiska i bez igre pretpostavki. Za mlađeg muškarca to je često potpuno drugačije iskustvo — odnos u kojem nema stalnog dokazivanja, nesigurnosti i skrivenih poruka, već jasne strasti i jednostavne bliskosti. U takvom odnosu mlađi muškarac često prvi put susreće jednu neobičnu stvar – odsustvo potrebe za potvrđivanjem.
Starija žena ne ulazi u vezu da bi proverila svoju vrednost. Ona već zna ko je. Ne meri svoju privlačnost kroz tuđe poglede niti kroz broj poruka na telefonu. Zbog toga ni muškarac pored nje ne mora stalno da igra ulogu onoga koji nešto dokazuje. U tom prostoru nestaje i ona vrsta napetosti koja često prati veze među vršnjacima: takmičenje, poređenja, neprestano preispitivanje ko kome koliko znači. Starija žena nema potrebu da bude osvojena svakog dana iznova, niti da vezu pretvara u stalni test lojalnosti. Ona je tu jer želi da bude tu. Za mlađeg muškarca to može biti iznenađujuće iskustvo. Umesto odnosa koji stalno traži potvrdu, dobija odnos koji traži prisustvo. A razlika između ta dva je ogromna.
Autor: Anita Aradinović
Bilješka o autoru: Rođena 1989. godine u Beogradu, Anita Aradinović diplomirala je na Akademiji za diplomatiju i bezbednost. Tokom života obišla je više od 20 zemalja, a svoja iskustva planira da pretoči u knjigu u zrelijim godinama. Autorka je romana Ispovest beogradskog avingera, Utamničena i zbirki Ljubavnici i preljubnici i (ne)izgovoreno. Svoj talenat za analizu ljudi i bogatu maštu pretače na papir verno i slikovito, opisujući muške i ženske likove brutalno, iskreno i autentično – bez ulepšavanja, ali i bez osuđivanja, ostavljajući sud publici.
