“Do kada si smio biti vani? Do mraka. Ručak je išao u usta, ne na Facebook. Kugla sladoleda nije bila 2KM već 0.50KM i niko nam nije govorio da je okus “plavo nebo” čista hemija. Paradajz je imao okus po paradajzu. Jagode po jagodama. Voda nije imala okuse. I svi smo je pili iz pipe i ostali živi. Toalet-papir nije dolazio u 17 aroma.
Kad si bio nemirno, dekoncentrirano dijete, to je bio znak da si dijete. Imali smo razbijena koljena. (Ja i glavu.) Tinejdžeri su izgledali kao tinejdžeri. Danas su srednjoškolke kao 40-godišnjakinje koje se jako dobro drže.. Nije se kasnilo na dogovore jer se znalo šta znači pola sata i da ne možeš javit da kasniš.
Pisala su se pisma. Slale su se razglednice. Zvali smo se na telefon i jedva smo čekali da zazvoni. Danas su svi fiksirani za mobitel. Kad ti teta na kasi nije imala vratit kusur, uzeo bi čungalunge. Plastične boce su se skupljale za presipanje rakije, a ne za preživljavanje.
Imali smo Samo ti i Volim te čokolade. Niko nije bio alergičan na gluten. Na rođendanima smo bili zalijepljeni za društvene igre, ne za društvene mreže. Pokloni su bili leksikoni i spomenari. U razredu si bio faca kad bi ti se u leksikon upisala hrpa ljudi.
Danas si faca ako imaš ajfon. U školi smo se bojali učiteljice. Danas se učiteljice boje roditelja. Pjesme su se slušale na walkmanu, od početka do kraja. U kastofonu je uvijek bila spremna kaseta ako na radiju bude stvar koju čekaš snimit.
Uvijek bi ju uhvatio tako da fali prvi dio. 7UP, Divlje Jagode, Plavi Orkestar, Machbet, su bili bend, ne pjesma od Jale, Bube, Maje. Filmovi su se posuđivali u videoteci. Televizori su bili mali i imali su groznu sliku, ali kad se gledao film, gledao se film.
Danas propustiš pola filma, jer na Facebooku ljudima daješ do znanja da gledaš film. Fotkalo se samo kad je bitno – 12, 24 ili 36 fotki po filmu, ovisi koliko para imaš kad kupuješ film. Nije bilo “daj da vidim kak sam ispala”, to ćeš saznat kad se film razvije.
Tu i tamo bi se “osvijetlio” i sve bi otišlo u pm, ali zato smo cijenili svaku sliku koja je uspjela. Manje smo slikali situacije, više smo ih živjeli! Nije nam trebao hešteg nofilter. Zvalo se s govornice, ako ništa drugo, samo da čuješ kako netko ko ti se sviđa s druge strane kaže “halo” pa poklopiš. Brojevi su se znali napamet. U kinu se nismo chekirali da sva raja vidi da smo u kinu – svi prijatelji su bili s nama.
Platno je bilo manje, stolci su bili neudobniji, ali reklame nisu trajale 17 sati. Imali smo manje, ali smo od tog manje napravili više. Bilo je ljepše – Jagode su bile od jagoda, sladoledi od neba i djetinjstva od djetinjastih stvari.”
