Strast u vezi i braku je mrtva? Ne svuda, ali dovoljno često da prestanemo da se pravimo da je to tabu tema.
Nema tu velike drame ni jednog spektakularnog kraja. Samo se jednog dana probudimo pored nekoga koga volimo, ali više ne želimo na isti način. I pitamo se kad se to desilo. A desilo se tiho. Neprimetno. U sitnicama koje smo zanemarili, u navikama koje smo pustili da se razvodne, zaboravljajući kako smo izgledali i ponašali se na početku veze ili braka.
Verovali smo da sve ono što smo tada govorili važi zauvek. Da se podrazumeva.
A strast ne funkcioniše na podrazumevanje.
Fakat je da ona lako zamre. I da njeno odsustvo ne napravi lom odmah — prvo napravi pukotinu. Pukotinu kroz koju polako ulazi ravnodušnost. Strast je kao kipuće mleko: dovoljan je sekund nepažnje i nastane nered, a mi kasnije više nismo sigurni gde je tačno sve krenulo po zlu.
Prvi znak smrti strasti je odustajanje od zavođenja.
Prestane se sa komplimentima, sa pogledima koji traju mrvicu duže nego što treba, sa trudom da se drugom bude lep, poželjan i zanimljiv. Kao da smo se neizgovoreno dogovorili da više nema potrebe. Ostali smo zajedno — pa valjda se zna.
Drugi znak je gubitak intime pod izgovorom bliskosti.
Prdenje, podrigivanje, nezatvaranje vrata od kupatila. Fiziološki normalno, emotivno razorno. Bliskost ne znači da je sve dozvoljeno. Intima se ne gradi potpunim razgolićavanjem, već sitnim granicama koje čuvaju želju. Kad ih izbrišemo, brišemo i erotičnost.
I onda dolazi ono najopasnije — loša komunikacija.
Raskorak u željama i potrebama o kojima se ćuti, umesto da se izgovore. Umor koji se ne priznaje. Nezadovoljstvo koje se gura pod tepih. Možda bi baš ovo trebalo da bude prvi faktor, jer iz tog ćutanja često krene i prevara. Nekad fizička, nekad samo mentalna. Traganje za onim što nam fali, a što kod kuće više ni ne pokušavamo da dobijemo.
U savremenim odnosima, strast se često pogrešno meri prisustvom na društvenim mrežama i učestalošću instant poruka. Srca, kratke poruke, „mislim na tebe“ između dva sastanka — sve to može biti lepo, ali ne i dovoljno. Digitalna pažnja ne umanjuje želju, ali često ne pokazuje trud. A trud je ono što strast hrani. Posebno kod žena. Kod njih želja retko počinje od dodira — ona kreće iz glave. Iz osećaja viđenosti, iz načina na koji im se neko obraća, iz pažnje koja ima dubinu, a ne samo brzinu. Ženska strast je složenija i dublja od pukog nagona. Ona traži prisutnost, kontinuitet i svest da se želja ne podrazumeva, već se gradi — svaki dan, iznova.
Strast ne umire zato što se ljudi naviknu.
Ona umire zato što prestanu da se biraju kao ljubavnici, a ostanu samo partneri u logistici života. U rasporedima, obavezama, kreditima, porukama „jesi li kupio hleb“.
Važno je reći i ovo: trenutak u kojem strast zamre ne znači da je ljubav nestala. Često znači samo da je zapostavljena. Da je potisnuta pod obavezama, umorom, rutinom i svakodnevnim prečicama koje biramo da bismo lakše funkcionisali. Svest o tome je prvi i najvažniji korak ka njenom ponovnom rađanju između partnera. Jer strast se ne vraća spektakularno, već postepeno — kroz iste one sitnice kroz koje je nekada i nestala. Kroz pažnju, dodir koji nije usputan, reč koja ima težinu, vreme koje se ne deli sa ekranima. Kroz izbor da se ne odustane, već da se ponovo uloži u odnos koji već postoji.
Zato strast u vezi i braku jeste mrtva — onog trenutka kada poverujemo da se sama po sebi podrazumeva.
Autor: Anita Aradinović
Bilješka o autoru: Rođena 1989. godine u Beogradu, Anita Aradinović diplomirala je na Akademiji za diplomatiju i bezbednost. Tokom života obišla je više od 20 zemalja, a svoja iskustva planira da pretoči u knjigu u zrelijim godinama. Autorka je romana Ispovest beogradskog avingera, Utamničena i zbirki Ljubavnici i preljubnici i (ne)izgovoreno. Svoj talenat za analizu ljudi i bogatu maštu pretače na papir verno i slikovito, opisujući muške i ženske likove brutalno, iskreno i autentično – bez ulepšavanja, ali i bez osuđivanja, ostavljajući sud publici.
