Pre nekako dok sam pisala tekst, vrtela sam ceo dan Balaševićevu pesmu “Samo da rata ne bude”. Većina nas je preživela rat, bombardovanje, progone… svako u porodici ima barem jednu priču gde su preci zaklani, nabijeni na kolac, živi oderani, ili ispečeni na ražnju. Kažu da u ratu, osim profesionalne vojske i mladih, pokupe i najgore od najgorih, iz bolnica, ludnica, zatvora, daju im oružje i teraj.
Jedna od najtežih priča koju sam čula pre neku noć kod mene u stanu je da su baš takvi u ratu igrali fudbal sa odsečenom glavom čoveka kojeg su pre toga mučili i ubili. Do juče su se na tom trgu pile kafe, svirala muzika, služilo pecivo. I onda su se najednom oni, čiji nisu sinovi, majke i ćerke u ratu, oni koji sede u foteljama i komanduju, oni koji iz toga vide profit od proizvodenje oružja i krađe, do bolesnog krvožednog zadovoljenja, dosetili da su ti neki drugi neprijatelji i da mora rat! Ostalo je svuda manje-više isto. U poslednje vreme stalno slušamo te poruke i ja vrlo dobro znam da ne živimo na laganim prostorima, ali dosta više! Umorni smo! Nama nije “dan mrmota”, nama su “decenije mrmota”.
Da se vratim na Balaševića “Samo da rata ne bude, ludila među ljudima, veliki nude zablude, plaše nas raznim čudima, i svakoj bajci naude, da rata ne bude”. Komentari ispod te pesme razaraju srce i prenosim neke od njih jer mnogo više znače nego bilo šta što bih ja ovde napisala:
– Imao sam 10 godina kada je počeo rat, gladan, željan igre, željan čokolade, željan igre bez straha. Sad sam otac i imam djecu sa suprugom “druge vjere” i ne bi im nikada želio da dožive te osjećaje. Pustite ljudi osvete, pustite mržnju. Volite se i pazite, priuštite djeci lepe momente. Život prođe kao čas.
– Sav se naježim od ove pjesme… pola života sam poživio, sa devet godina me dočekao prokleti rat, dvadeset pet godina poslije siju mržnju i dalje, sve što želim je da moja djeca to nikada ne dožive, nikada! Svim dobrim ljudima želim mir i zdravlje.
– Srbin ovde. Pa šta? Šta to uopšte znači? Isti jezik, ista raja, muzika nas dotiče na isti način. Ljubav i pozdrav svima. I da se nikada preko nišana ne gledamo.
– Dajte dok nas ima još koji razumijemo ovaj tekst, koji znamo koje je to zlo bilo. Naučimo djecu da vole, da poštuju i razumiju drugačije. Život je jedan, ne dajte više da nam ispiru mozak. Ljudi smo valjda.
– Sa devet godina sam preživjela rat i ostala sama bez oca, brata, majke, doma, bez ičeg. Nikom se ne ponovilo, težak bol nosim u grudima. Vrati me sjeta, meni su naudili.
– Opet u senci najnovijih svetskih događaja, ova pesma je došla na red.
– Sećam se obučene u cipelama nas majka spremala u krevet. U krevet u kojem se nije spavalo nego se slušala artiljerija u daljini i pitali se da li već noćas moramo ići iz sela. Pitali se također gdje ćemo ići. Dijete od devet godina ne bi trebalo brinuti hoće li granata pasti baš u njegov krevet.
– Imam 43 godine i kad je počeo prvi rat 1991. godine, imao sam 13 godina. Toliko traumatičnih događaja se smestilo u toj godini da i dan danas posmatram život do tada i od tada. Nekako imam osećaj da se od te traume nikada nisam oporavio. Rat destrukcija, smrt… ova pesma je oproštajna oda izgubljenom detinjstvu moje generacije. Teško ju je slušati i dan danas.
Meni kada neko preti ili pravi probleme, ja umem u šali da kažem “Ne možete meni da pretite, sama sam išla po varjaču i vozila rolere po praznim ulicama dok su bombe padale”. Kada se bolje zamislim, jadna je to šala. Rat je šala samo za one koji profitiraju, kradu, otimaju.
Zato me izluđuje ta ratnohušačka retorika u medijima. Od te količine hronike “preklao, zaklao, ubio”, gde se žrtve seciraju do tančina, mislim da su ljudi loše, veoma loše. Bolnice, ludnice, zatvori su nam puni. Da ne pišem kako je na onkologiji.
Iz tog razloga ne želim na ovu objavu da postavljam fotografije iz rata. Ljudi su nam bolesni od neizlečenih trauma, gladovanja, ratova, finansijskog silovanja, mržnje, sujete, ljubomore, svakojakog zla koje nam se volšebno servira umesto dobra. Ništa od toga nije dobro donelo nikome, sem nekolicini darovitih učesnika koji se kroz ljudsku patnju bogate. Kada bih se ja pitala nešto, sutra bi se probudili u novom svetu, bez mržnje, pakosti, hronika… i zašto se to ne uradi, makar jedan dan?
Samo jedan dan u miru, pa da vidimo kako je?
