Lena Sladojević je televizijska novinarka i osnivačica Princip magazina koji objavljuje zdravorazumske priče. Tu su teme iz obrazovanja, zdravstva, o najboljim studentima, đacima, intervjui sa glumcima, rediteljima i piscima, uz mnoštvo humanitarnog rada.
Unatoč intenzivnom radu na dva fronta, naša sagovornica uspješno balansira svoje slobodno vrijeme, koje rado posvećuje porodici, ljubimcima i prirodi. Slobodne dane često provodi u humanitarnom radu, što je njena velika strast. Već više od decenije aktivno doprinosi humanitarnoj organizaciji “Svi za Kosmet”, redovno posjećujući Kosovo i Metohiju, gdje bilježi inspirativne priče i spava u enklavama i manastirima. Poznata je po svojoj izuzetnoj radnoj etici, često se vraćajući s puta u rane jutarnje sate, a već ujutro je spremna za novi radni dan na televiziji. Radna disciplina je duboko ukorijenjena u njenoj porodici, što joj omogućava da s lakoćom savlada sve profesionalne izazove.
Odakle interes za novinarstvo i šta za tebe predstavlja novinarstvo?
– Zaista je sve krenulo od crtanog filma “Nindže kornjače” i reporterke Ejpril O Nil koja je bila zanosna, neustrašiva i pravdoljubiva. Kada sam odlučivala koji ću studijski program da studiram, vodio me je dečji san – žurnalistika. Za mene novinarstvo predstavlja mogućnost da se ljudima pre svega pomogne, da se bude u službi naroda, da se otkriva nepravda, korupcija, zločini i političke obmane. Isto tako novinarstvo je tu i da izvuče na površinu neverovatne ljude, njihove životne priče, borbe kroz koje prolaze. Žalosno je veoma u ovoj hiperprodukciji što je toga najmanje. Znate kako kažu “Jednom novinar, uvek novinar” i ja gde god odem “priča pronađe mene”. Hvala Bogu, sada imam Princip magazin, pa ih tu objavljujem. U Jerusalimu sam radila veliki intervju sa doktorom istorije Efraimom Zurofom, poslednjim lovcem na naciste i time sam otvorila magazin. Iz Afrike sam mnogo zanimljivih priča donela, koje još nisam objavila, a i pre dve godine sam sama prepešačila 1.000 kilometara, odnosno celu Španiju u okviru hodočašća “Camino de Santiago” i tu sam sakupila više od 56 zanimljivih priča.
Koji su to izazovi s kojima se suočavaš u radu?
– Iskreno teren obožavam i nije mi teško da pređem 38 kilometara peške, ili da se popnem 120 spratova po kiši kako bih pronašla dobru priču (sve sam to uradila – smeh). Ono što mi je teško je radno okruženje. Žao mi je samo što svaki put kada sam pretrpela neku uvredu na radnom mestu, što nisam određenu svotu novca stavila na račun. Sad bih lagano mogla da platim put na Bali. Slušala sam komentare “Nisi N od novinara”, “Od tebe nikada ništa neće biti”, “Tvoje priče ne prodaju novine” i razne druge uvredljive reči, koje ne želim ovde da pišem. Bog mi je svedok da na te uvrede nisam odgovarala. Ljudska zloba, sujeta i ljubomora je kilometar, odnosno sprat, koji očito nikada neću savladati.
Na šta si najviše ponosna u dosadašnjem radu?
– Posebno sam ponosna na priče koje sam ja prva otkrivala, a među njima je Marta Nešković devojka koja je godinama izučavala kung-fu u šaolin hramu u Kini, pa “master pastir” iliti Miša Anđelković koji je sa Stare planine i koji je uspešno završio master studije na Filozofskom fakultetu sa desetkom, a da je pritom čuvao ovce, ili seriju tekstova koje sam pisala o profesorki Vesni Todorčević koja nije mogla da dobije zvanje redovnog profesora samo zato što je bila tri puta na trudničkom, odnosno porodiljskom. Mnoge su priče menjale živote i ne pišem to da bih sebe istakla, zaista mislim da ja nisam važna i da sam ja samo provodnik. Svesna sam da novinarstvo nije dugo sedma sila i zato me takvi svetli trenuci sokole i hrabre da nastavim dalje.
Koliko informativni mediji pažnje posvećuju mladima?
– Veoma malo jer smo zatrpani politikom, hronikama i estradom. Davimo se u tome svakodnevno. Mislim da to nije tako samo kod nas, da je to agenda celog sveta, upropastiti medije, zdravstvo i obrazovanje. Kao da smo u rukama apokalipse. Vesti svuda u svetu sada manje-više isto izgledaju red politike, političara, bespotrebnih izjava, red straha, hronike, tornada, uragana, poplava, erupcija vulkana… Svet se predstavlja da radi nešto za mlade ljude, a ne radi ništa. Pisala sam davno da je sada samo oko šest odsto dečjeg programa na televizijama, a za mlade ljude gotovo ništa. Sve to za rezultat ima da se oni okreću društvenim mrežama i da su tamo podvrgnuti manipulacijama, osvetničkoj pornografiji, pedofiliji i raznim drugim opasnostima.
Zašto su važni omladinski mediji?
– Omladinski mediji su važni jer bi mogli da utiču na mlade da ih dodatno obrazuju i usmere po pitanju muzike, mode, književnosti ali i seksualnih odnosa, polno prenosivih bolesti i opasnosti koje vrebaju na društvenim mrežama. Nažalost veoma je malo omladinskih medija i nekako mislim da su mladi prepušteni sami sebi, pogotovo kada se uzme u obzir koliko roditelji danas rade. Sve i kada bi hteli mladi da se udruže i naprave nešto svoje, izostala bi podrška države. Medijske grantove uglavnom dobijaju tabloidi. A omladinski mediji su nam preko potrebni, jer je većina mladih u očajanju i sve je više njih koji su anksiozni i depresivni. Omladinski mediji bi zdravorazumskim tekstovima doprineli da se bolje informišu i da se generalno bolje osećaju, posebno kada su u tim osetljivim godinama.
Kako se nositi sa govorom mržnje u medijima?
– Mislim da su nas ovi prostori ovde mnogo osakatili i da je većina puna mržnje i frustraciija. Ratovi, glad, beda u ljudima probudi ono najgore. Mnogi koji nisu to proživeli, nose tu transgeneracijsku traumu i danas govore i rade isto kao njihovi roditelji. Mržnja je za mene nasledna bolest. Mržnja u medijima se neguje jer je isplativa. Korisnici su navučeni i oni ne mogu tako lako da se prebace na drugačiji način razmišljanja, kada im je sve ukodirano, baš kao u Životinjskoj farmi Džordža Orvela. Ukoliko se empatija i ljubav nisu negovale u okviru porodice, neophodno je puno rada na sebi. Preporučila bih svima vežbu, da se probude sutra ujutro i da kažu sebi da neće o nikome i ničemu misliti loše. Verujte mi život tada postaje mnogo lepši i lakši.
U kojoj mjeri umjetna inteligencija utiče na medije i novinarstvo?
– Ono što mene brine u toj priči, jeste činjenica i da ta veštačka inteligencija pripada nekome. Dakle nije se ni ona sama od sebe tek tako stvorila i dovodi se u pitanje šta su namere. Nažalost sve ide u tom smeru da ništa ne radi za malog i običnog čoveka, već za moćnike, korporacije, ultra bogate ljude. Do sada sve što je pravljeno, napravljeno je u njihovu korist. Zato me i brinu motivi. Sigurno da olakšava posao i sama je ponekad koristim u okviru Princip magazina, no dokle god je u mojim rukama, ima smisla. No, sve ide u tom smeru da se zamene i novinari, i urednici, pa već sada imate u Kuvajtu robota koji vodi vesti. Dakle ide se ka tome, da ne postoji više ta kritička svest, mada je dugo nema ni među medijskim radnicima.
Koja su tvoja očekivanja i planovi za naredni period?
– Nezavisnost i sloboda u svakom smislu. Mislim da tome treba da teže svi. Razviti neki posao i po svaku cenu izaći iz “trke pacova”. Živeti na svom imanju i proizvoditi svoju hranu i misliti svojom glavom. To je danas najteže postići, ali ja nisam slabić. Moji preci su bili pravi domaćini, pa sam sigurna da i ja to mogu dosegnuti. Sada uvodim pretplatu za magazin Princip i nadam se da ću uskoro moći da radim samo jedan posao. Uliva mi nadu čitanost i pregledi, a neke objave su već sada postigle više od 2,5 miliona pregleda. Onda bi usledilo preseljenje na planinu, bez čekanja liftova, redova, računa, parkinga. Jedino tako je čovek svoj, jedino tako čovek može da stvori nešto za sva vremena. Sve ostalo su “trice i kučine” i besmisao postojanja.
